Musolini i Kenedi s okusom dima

Zazvonija mobitel.

„Barba Joke, mi smo na Matejušci. Mogli bi’ doć’ i donit’ malo vina. Nestalo!“ Ekipa mladih cura i momaka slavilo 100 godina Hajduka, sitili se mene i tili me „zafrknit“.

Očekivali su  dvolitarsku plastičnu bocu jeftinog vina i dvi litre Coca-Cole, a donija sam im dvi boce od sedam deci i za se’ staklenu čašu na stalku. Triba se vidit „sukob“ generacija!

Onako u ćakuli š njima, počelo mi se vraćat vrime kad sam bija njihovih godina, a i mlađi. Šta se onda pilo, i kako? Ma, je l’ bilo ičeg za popit’ u ta vrimena?

Tija sam im reć’ da nije bija đir sidit’ ovako na kamenu, gledat u daljinu i pit’ radi pića, bilo je malo drugovačije, reka bi’: pili smo, ali uvik iz nikog razloga! A, možda je i sad tako, ali ja to ne vidin…

Prvi put? A, bolija me zub! Šta će ti mater dat nego bićerin rakije za očistit usta! Je zub utrnija, ali i glavurda. Bidne matere, da su znale koliko će pijančina stvorit’! A kad se radija aerkonjak… Bolje da vam ne pričan, ne bi’ virovali!

U to vrime, zahvaljujući pomorcima, bija je đir mišat pića. Nije bilo kole pa nisi moga pravinit original Cuba Libre, ali si je uvik  moga smučkat s koktom ili nekim koli sličnim pićem. Najjači su bili Musolini od crnog vina i crvene narančade i Kenedi –aerkonjak i narančada. Nije to bija neki svjetski naziv tih pića, već naš original.

Virujem u priču da su nam mornari donili iz Amerike to piće, jer pametni Ameri su od jeftinog  vina, soka i sode napravili piće Cooler, flaširali ga i zaradili lovu.

Mi smo mislili da cili svit pije našeg Musolinija. Došli prvi put u Trst i, ka frajeri, odmah tili naručit Musolinija! Konobar zamalo nije zva policiju! Osta je, ka trica, otvorenih usta: „Ke?“ U parku ispred škole, sidili smo mi momčići, izvadili karte, cigarete (kupovali smo po pet komada Ibra, Carmen ili Filter 100) i, naravno, čuveni Kruškovac, liker  lipog slatkog ženskastog okusa, u boji barakokule. Moga si ga pit ka sok, nit’ je griza, nit’ si osjeća žestinu. Zaigrali se mi, karte, cigarete, boca ide uokolo… Ko nan je moga’ bit’ ravan! Kad san se diga, odjednom se sve zavrtilo! Ringišpil! Problidija, povratija, problidija, pa sija nazad! Ni sam ne znan kako sam doša doma. Dva dana sam leža ka’ mrtac. Sva srića da sam uvik ima skužu! Za sve sam okrivija loše društvo iz ulice. Uvik je palilo! Ni ostali nisu bolje prošl. Ma mogli su govorit da im nije naškodilo, kolombari oko očiju su bili dokaz  koliko je  kruškovac opasan.

Da ne zaboravim; u ta vrimena žurke su bile đir. Skupili bi’ se  u nečijem stanu, donili gramofon, ploče, piće i kruškovac, za ženske. Sa šporkim mislima  i mogućim djelima, nutkali

smo ih tim omiljenim ženskim pićem. Ni sada mi nije jasno kako smo se uvik mi opili, a one nikad… Ne razumin… A, bit će da je i sad tako, a?

Dužan sam van još ispričat’ jedan, danas smišni, ali u to vrime nemili događaj, koji je moga preokrenit’ naše živote. Sva srića da je i onda bilo pametnog starijeg svita. Sudionici tog događaja sada su visoki dužnosnici HDZ-a, SDP-a, ambasadori, doktori, pravnici, inženjeri, stjuardese, poduzetnici, ali u to vrime obični momci i cure na pragu zrelosti.

Imali smo gimnastiku na nezgodni dan i u nezgodnu uru. Subota ujutro, zamislie, a posli još dvi ure nastave! I tako, jedne zimske subote, u svlačionici je odjednom osvanila boca viskija! I to ne običnog, već Racke viskija, okusa dima! Prozvodnja naša, splitska, Dalmacijavino! Di neš popit’, vanka zima, a i rođendan je, ne smi’ se odbit’! A smija,a vike… Gleda nas je profa iz gimnastike, nije mu bilo jasno. Bili smo vanka na igralištu pa se nije odma skužilo, ali kad smo ušli u razred… Ajme!

Sićan se, ja san sija na klupu i „puca“ kolafinta u profu koji je upravo dolazija. Neki već spavali, neki nešto pivali ili gledali u plafon. Iskusni profešur nas je pogleda, nasmija se i otiša po direktora i razrednika! Nastala panika! Počelo ispitivanja, ko je pija i ko je donija. Pritilo isključenjem iz škole. Ženske nisu tile priznat, a nas, junačine, nije ni tribalo pitat’! Odluka je pala: svi na higijenski vadit’ krv! Nama je bilo još smišno. Na putu smo pili  bikarbonu, čučali limune, trčali i sve to zaludu. Našlo nam svima alkohol u krvi, nekom manje, nekom više. Kazna  je u to vrime bila velika: smanjena ocjena iz vladanja. Uvik se nasmijem kad promislim šta bi bilo da su nas istirali iz škole… Možda bi i ova zemlja pošla  drugim tokom. Ko zna?

Nema više.

 Joško Bonačić